Industrijska špijunaža

Uloge:

Doktorka – mladi psihijatar /mlada devojka prijatnog izgleda (po mogućnosti plavuša, ili smeđa, poželjna sličnost sa Džodi Foster)./ Ma

Doktor – već dugo radi u ludnici. Vremenom oguglao i postao nezainteresovan (da istraži) na većinu priča koje je moguće čuti između zidova ludnice. Nije pred penziju ali ipak želi što pre da napusti posao i sve prepusti doktorki koja je tek stigla. Pacijente nije podelio po dijagnozama nego prema manijama i umišljanjima tako da su pacijenti sa manijom  /

Pacijent01 - / mlađa devojka, poseban efekat bi se postigao ukoliko bi doktorka i Pacjent01 bile slične devojke (sestre, rođake) inače bilo koja mlađa žena prijatnog izgleda /Ma

Pomoćno osoblje: medicinske sestre, med. tehničar

Sinopsis

Scena I

Vozilo se zaustavlja ispred zgrade, mlada žena izlazi iz auta i gleda zgradu. Uskoro ulazi u zgradu. Vrata za njom se zatvaraju.

Scena II

Doktor i doktorka izlaze iz jedne od prostorija. (Upravo su završili pregled pacijenta) dok hodaju prema svojem kancelarijama Doktorka primećuje jedna izdvojena vrata na kraju hodnika, pošto ne vidi nikoga sa druge strane, pita šta je iza njih.

Doktorka: -„Šta je iza ovih vrata?“

Doktor: -„Ludilo posebne vrste.“

Doktorka: -„Zar se to ne nalazi iza svakih vrata ovde?“ Kamera se udaljava tako da mogu da se vide delovi ludnice. Na zidu se nalazi natpis (ispisan crvenom farbom). Piše: „Mi nismo ludi. Istina je izopačenija nego što mislite!!!“

Scena III (Vanzemaljac preljubnik)

Doktorka sedi ispred pacijenta koji je vezan za stolicu. Pacijent je vanredno lucidan i ne pokazuje nikakve znake bilo kojeg psihijatrijskog oboljenja. Doktorka pregleda njegov dosije. Izgleda zbunjena, pokušava da se skoncentriše i razume šta piše na papiru. Povremeno podiže glavu i posmatra pacijenta.

Doktorka:-„Neverovatan izveštaj. Odavno nisam imala nekog sa ovakvom dijagnozom.“

Pacijent01: -„Nikada niste imali nekog sa ovakvom dijagnozom. Vaše zaprepašćenje to jasno pokazuje.“

Pacijent01: -„Muči vas nešto? Recimo to što ono što ste pročitali nikako ne možete povezati sa onim što vidite. Dakle, postavlja se pitanje u šta više verujete? U ono što vidite sopstvenim očima i što sami možete da zaključite, ili u ono što piše na papiru. Pitate se šta je nagnalo nekoga da nešto tako ispriča svom lekaru. Što me duže posmatrate stičete utisak da ja ne bolujem ni od kakvog oboljenja psihičke prirode. Vremenom, negde u vama javiće se sumnja da sam zapravo ovde usled toga što sam se nekome zamerio pa sam sklonjen u stranu nekakvom isfabrikovanom dijagnozom.“

Doktorka: „Jeste li?“

Pacijent01: „Ne.“ /Oboje ćute. Doktorka se trudi da ga analizira pogledom. Nada se da će tako nešto uspeti da shvati.

Pacijent01: „Sve što piše u izveštaju je tačno. Ja sam to rekao prethodnom terapeutu.“

Doktorka: „Znači ne poričete nalaze. To je korak ka ozdravljenju.“

Pacijent01: „Bojim se da se nismo razumeli. Ja ne poričem da sam rekao ono što tu piše. Ali nikako ne mogu da se složim sa dijagnozom i terapijom proizišlom iz nalaza.“

Doktorka: „Vi se znači ne slažete sa terapijom?“

Pacijent01: „Ja sam zdrav, ne treba mi nikakva terapija. Sve što mi treba jeste um otvoren za nove mogućnosti.“

Doktorka: „Kakve nove mogućnosti?“

Pacijent01: „Da je ono što pričam istina.“

Doktorka: „Vi pokušavate da me ubedite dve suprotne stvari. Da ste normalni i da je ovo što piše ispravno.“

Pacijent01: „Da“

Doktorka: „Moje životno iskustvo kaže da je ovo što piše nemoguće. Kako da vam onda poverujem?“

Pacijent01: „A šta vam kaže vaše profesionalno iskustvo? Učili su vas da prepoznate čudake, ličim li vam ja na jednog od njih?“

Doktorka: „Nemate spoljnih manifestacija psihičkog oboljenja. Pribrani ste, razgovetno se obraćate i sve što govorite je smisleno. Instinkt mi govori da niste bolesni, ali nalazi govore drugačije, a vi se ni ne trudite da ih pobijete. Čak, tvrdite da je ono što je kolega uzeo i zapisao kao anamnezu, tačno. A ovo u njoj… zaista nema nikakvog smisla.“ /Vrteći glavom

Pacijent01: „I vi na osnovu toga zaključujete da sam bolestan? Dobro. Ako je tako, koja je moja dijagnoza?“ /Doktorka ponovo pogleda u dosije pa podigne glavu i odgovori

Doktorka: „MKB-10 Šizofrenija, trajna bizarna sumanutost koja se ogleda u obliku privida komunikacije sa vanzemaljcima. Možda vam nije poznato, ali to nije tako redak oblik bolesti danas. Otkako je nauka iz polja misterioznog iskustva isključila boga sve je više onih koji veruju da komuniciraju sa vanzemaljcima.“

Pacijent01: „Ja ne tvrdim da komuniciram sa drugim oblicima života.“ /Pokazuje rukom na fasciklu sa nalazima, doktorka baca letimičan pogled na nju i podiže glavu

Doktorka: „U pravu ste. Vi tvrdite nešto mnogo gore. Tvrdite da ste vanzemaljac. Znate li koliko je to tek sumanuto?“

Pacijent01: „Čak i kad bih to mogao dokazati?“

Doktorka: „Volela bih da čujem taj dokaz.“

Pacijent01: „Nadam se da to ne činite samo iz čiste ambicije. Vaš prethodnik pokušao je da iskoristi ono što sam mu ispričao i proslavi se. To mu nije donelo ništa dobro. A ni meni.“

Doktorka: „Naš odnos je poverljiv i štiti i mene i vas. Ovo je jedinstvena šansa da me ubedite, molim vas, iskoristite je.“ /Rukom pokazuje, ispruženim kažiprstom na nju pa na sebe

Pacijent01: „Da li bi pomoglo da vam ispričam ono što sam ispričao vašem prethodniku? Vidite, dok sam ovde, ne mogu vam ponudim ništa osim svoje priče. Ali ako me pustite da izađem i dođem do neke od laboratorija  mogao bih vam pružiti znatno ubedljivije dokaze.“

Doktorka: „Znate da ne mogu da vas pustim tek tako.“

Pacijent01: „Predlažem onda da pokušamo sa sledećim pristupom. Ja vas prvo uverim delimičnim dokazima i konzistentnošću priče koju ću vam ispričati, a vi mi, tek tad, dopustite da, zajedno sa vama, odem do neke laboratorije i tamo pružim mnogo opipljivije dokaze da je moja priča istinita.“

Doktorka: „Kako da znam da to nije samo zamka? Možda vi samo želite da se dočepate slobode…“

Pacijent01: „Za početak moja priča mora biti dovoljno jasna i smislena. Moram vas ubediti. Može li to neko pati od sumanutih iluzija? Ako i uspem u tom naumu, vi sami birate da li ćete i koga povesti kao svoju pratnju. Ja na to ne želim uticati. Sve je na vama.“

Doktorka: „U redu. Ako je tako ubedite me. Ispričajte mi svoju priču.“

Pacijent01: „Vidite, ja dolazim iz jednog prilično udaljenog i drugačijeg mesta od ovog. Udaljenog, 27 svetlosnih godina odavde.“

Doktorka: „Kako onda objašnjavate činjenicu da izgledate i ponašate se isto kao i mi?“

/Osmehuje se, zabavno joj je

Doktorka: „Znači li to da tamo takođe vladaju slični zakoni prirode?“

Pacijent01: „I da i ne. U osnovi to nije toliko bitno. Naše okruženje se razlikuje od ovoga koje je priroda ovde razvila, ali postoji dovoljno sličnosti da bilo koje inteligentno biće pređe iz jednog u drugo uređenje.“

Doktorka: „Imate li neki razlog zašto ste ovde? Neku agendu? Jeste li vi ovde da uspostavite kontakt sa ljudskim bićima? Došli ste kao odgovor na naše pozive koje već godinama odašiljamo u svemir? Šta je po sredi?“

Pacijent01: „Ništa tako ozbiljno i uzvišeno. Iskreno, zadivljen sam dostignućima vaše vrste.  Nisam se tome nadao.“

Doktorka: „Čemu ste se nadali? Koja je vaša misija? Sigurno imate neki dobar razlog zašto ste došli.“

Pacijent01: „Naravno. Moji su razlozi lične prirode i nimalo uzvišeni.“

Doktorka: „Dobro. Slušam“

Pacijent01: „Vidite imao sam aferu… sa udatom ženom. Njen muž je saznao i pokušao da me ubije. Kako sam uspeo da izbegnem sve njegove zamke odlučio je da me otvoreno progoni. Obećao sam njegovoj ženi da ga neću ubiti.“

Doktorka: „Vi ste gej?“ /Zamišljena, zbunjena

Pacijent01: „Ne. Ovo je samo oblik koji sam preuzeo od kad sam došao na vašu planetu. Ovo nije moje telo, samo ga privremeno koristim.“

Doktorka: „Parazitirate na njemu?“ /Začućena, delimično zgrožena

Pacijent01: „Moglo bi se i tako reći. Samo privremeno, dok se ne oslobodim i vratim natrag odakle sam došao. Vlasnik neće ni primetiti da sam ga koristio.“

Doktorka: „Vlasnica. I da, mislim da će biti svesna da ju je neko koristio.“ /Ljutito

Pacijent01: „Žao mi je. Ne znam kako da se odužim jadnoj devojci, ali smisliću već nešto.“ /gledaju se bez reči, doktorkino lice bezizražajno i tupo kao da je rekao nešto besmisleno

Pacijent01: „Vidite dao sam joj reč, a ja tu ženu volim i ne bih nikada sebi dopustio da reč datu pogazim. Uostalom, on mi nije bio ništa kriv, ja sam se samo zaljubio u njegovu suprugu i ona u mene. I sve bi bilo u redu da je pristao da stvari rešimo civilizovano, ali on je želeo osvetu. Smatrao je da sam mu ja naneo nepravdu i da sam ukaljao njegov obraz i ime. Bio je potpuno ubeđen da će sramotu sa sebe sprati samo ako me ubije, što ja nisam smeo dozvoliti.

Priznaćete, prilično nezgodna situacija.

Nakon što je ugrozio ženu koju volim, odlučio sam uzeti stvari u svoje ruke. Namamio sam ga u svoju laboratoriju i zaključao ga u sobi za transcedentalni transfer.

Otišao sam do susedne sobe i legao na postolje za transfer. Radio sam polako, ne bi li video svaki moj korak.  Nadao sam se da je mržnja u njemu dovoljno jaka da će me pratiti ma gde da odem. Nisam se prevario.

Nakon što sam svoju svest učitao u računar mogao sam pretpostaviti dalji razvoj događaja. Uskoro se pojavio i on.

Iskreno, nadao sam se da je nematerijalnost ovog sveta dovoljna zaštita i da će se on dozvati pameti nakon što shvati da pravila materijalne egzistencije ne važe na ovom nivou. Naime, mogao je da me napada do mile volje, a da ne naudi ni sebi, ni meni.

Nadao sam se, takođe, da će shvatiti da u nematerijalnom svetu za ljubav važe drugačija pravila i da ona uistinu ne postoji kao takva van hemijskih reakcija i telesnog zadovoljstva. Verovao sam, da ako mu pokažem egzistenciju u kojoj prevara i preljuba gube smisao,…, da će kao razumno biće, odustati od svojih zatucanih principa. Nažalost, pogrešio sam.

 U jednom trenutku pokušao je čak izazvati pregrevanje procesorskih jezgara što bi značilo ne samo sigurnu smrt za nas dvojicu već i gubitak svih rezultata mojih istraživanja. Bilo je dakle neophodno, da ga što pre udaljim odatle.

Koristio sam mrežu i brzo se našao na računarima povezanim na antenski sistem koji je poput vašeg SETI programa osluškivao nebo.“

Doktorka: „Znate za SETI?“ /Iznenađena

Pacijent01: „Da. Na neki način možemo reći da je taj projekat krivac što sam ovde. Sama činjenica da postoji, garantovala je, da ovde postoje inteligentna bića sa dovoljnim nivoom tehnologije koji bih mogao iskoristiti, a da pri tom ne budem primećen. Bar sam se tome nadao.“

Doktorka: „Kako to mislite nadali ste se?“

Pacijent01: „Primećen sam. I uhvaćen. Zar ne?“ /Kiseo osmeh

Doktorka: „Sad razumem. Bar taj deo. Ostalo mi je nejasno.“

Pacijent01: „Nema tu nikakve misterije. Otišao sam do antene i emitovao se u slobodan svemir prema vašoj planeti. Promenio sam egzistenciju u talasnu, što naravno samo po sebi ima mnoge prednosti, posebno tu što možete putovati brzinom svetlosti. Vidite, koristio sam prečice.

Isto je uradio i on.

Naše planete deli rastojanje od 26 svetlosnih godina. Sve to vreme proveli smo toliko blisko da smo informacije mogli isčitavati iz bliskog polja, bez potrebe za međusobnom komunikacijom. Iskreno nadao sam se da je to dovoljno vremena da se on ohladi i smiri. Znate šta se desilo?

/Doktorka odmahuje glavom/

Sve to vreme psovao je i pretio mi. Kao da te pretnje imaju smisla? Kao da mi uistinu nešto može uraditi. Nije mi jasno kako može biti toliko nerazuman. 26 svetlosnih godina, hej…

U jednom trenutku zamalo da mu uspe da me se reši. Malo je nedostajalo da me iznenadna protuberanca skroz iskrivi i privuče tako da padnem na Alfa Kentaur. Srećom, to se nije desilo. Da se njemu nešto slično dešavalo ja bi se potrudio da pomognem. A on je uživao u mogućnosti da me zadesi nesreća. Vidite, to što posedujemo svest i razum nekad nije dovoljno. Uvek će biti onih koji će ići protiv zakona logike. Evolucija tu ne pomaže – saznaćete to i sami.“

Doktorka: „I šta je bilo dalje?“

 Pacijent01: „Stigli smo na zemlju. Signal su pokupile SETI antene, ali ga nisu razumele, tako da smo lako probili zaštitu i našli se van zaključanih fajlova. Iskoristio sam činjenicu da su računari povezani i učitao svoju svest na internet. On me je sve vreme pratio u stopu. Tražio sam istraživačku instituciju sličnu ovoj, na kojoj se obavljaju eksperimenti. Duboko sam verovao da ste već doprli makar do ivice transhumanizma i da negde mora da postoji laboratorija slična mojoj.

Bio sam u pravu. Iako je oprema rudimentarna, sasvim je zadovoljavajuća za ono što sam nameravao da učinim.

Navukao sam ga u klopku. Privremeno sam oborio zaštitu na jednom računaru, podesio da se sama nakon određenog vremena podigne i izazivao ga sve dok nije došao. Svašta smo rekli jedan drugom. Bilo je psovki i teških reči. Nije postojala nikakva moralna ili kulturološka kočnica koja bi nas sprečila da lažemo ono što mislimo jedan o drugom.

Želeo sam da verujem da samo želi da me izvređa, ali on je opet pokušao da uništi integrisana kola…  Da podigne temperaturu i pregreje ih. Cilj mu je bio da ih spali i uništi. Sa sve nama.

Uvideo sam da je svaki dalji pokušaj da ga urazumim bez smislen. Sačekao sam pravi trenutak i napustio računar. Nesvestan klopke, on je zakasnio koji milisekund i ostao zauvek blokiran.“

Doktorka: „Kako?“

Pacijent01: „Interni fajervol. On ne može da ga ukloni.“

Doktorka: „Ali, vi ste mogli?“

Pacijent01: „Ja sam inženjer, on je bankar. Nikada nije znao sa tehnikom. U svakom  slučaju ja sam se potrudio i da neko spolja slučajno ne ukloni zaštitu. Koristeći najsavremenije algoritme sastavio sam protokole koji garantuju da on nikada neće napustiti taj računar. Zauvek će ostati u njemu.“

Doktorka: „Ako sam dobro shvatila vi ste ga zatvorili u neki virtuelni zatvor.“

Pacijent01: „Da. Ali bilo bi nepravedno nazivati to zatvorom. On ima nebrojene mogućnosti. Dostupno mu je sve, izuzev,  povratka na našu planetu. Ta mogućnost mu je uskraćena. Pobrinuo sam se da ugradim mere obezbeđenja da ni na koji način ne može da povredi vas ili bilo koga drugog sa ove planete.“

Doktorka: „Hvala.“ /Sarkastično

/Ćute par trenutaka. Doktorka ispitivački gleda na pacijenta.

 Doktorka: „To još ne objašnjava otkud vi ovde. Zar ne bi trebali biti zarobljeni u nekom računaru?“

Pacijent01: „Ne. Vaša vlada vodi ovde tajni program ispitivanja alternativnih stanja svesti i koristi pacijente do kojih nikom nije stalo, ne bi li čeprkala po njihovim mozgovima. Telo koje vidite pripada devojci na kojoj se upravo rade eksperimenti. Ako ikada dobijete sigurnosnu propusnicu za obezbeđeni deo zgrade pronaći ćete neobično velik broj snimaka njenog mozga.

Lekar ste, lako ćete uočiti da je većina njih nastalo u trenucima visoke moždane aktivnosti kakva ne bi trebala da postoji kod ovih pacijenata. Takođe, lako možete naći i dokaze o dubokoj moždanoj stimulaciji – tehnici, koja se nikako ne bi trebala primenjivati na pacijente sa šizofrenijom. Ti dokumenti govore sami za sebe.“

Doktorka: „Ne razumem. Hoćete da kažete da ste u dosluhu sa vladom?“

Pacijent01: „Ni govora. Ja sam u stvari iskoristio vaš tajni program da bi se ponovo materijalizovao. Devojka je poslužila kao nosač moje svesti.“

Doktorka: „A šta je bilo sa njom?“

Pacijent01: „Ne brinite. Ona je dobro. Iskoristio sam sva svoja znanja da joj pomognem. Kada napustim ovo telo bićete prijatno iznenađeni brzinom kojom njen oporavak napreduje. Ona mi je ustupila svoje telo na neko vreme i ja želim  da joj se odužim.“

Doktorka. „Čak i ako je sve to što govorite istina, ja i dalje ne shvatam ni kako ste dospeli ovde, ni kako nameravate da napustite telo koje vam je nesrećna devojka pozajmila.“

Pacijent01: „Vratiću se korak nazad. Nakon što sam uspeo da zatvorim Einog bivšeg supruga u računar morao sam se potruditi da on, ipak  jednog trenutka, ne pobegne napolje. Ušao sam u telo ove devojke i iskoristio ga ne bi li otišao do pomenute serverske sobe i fizički otkačio  komunikacioni kabl koji je taj računar povezivao na internet.

Vidite, sad sve i da ima mađioničarske sposobnosti ne može da izađe iz tog računara. Kako nisam želeo da mu naudim, iskoristio sam mogućnosti koje mi pruža materijalna egzistencija i napravio jednu kopiju njegove svesti. Smestio sam je na prenosivi disk koji sam ostavio na sigurnom mestu za svaki slučaj.

Reč je reč i ja se uvek trudim da je održim. Posebno kad mi je do nekoga stalo.“ /Doktorka kažiprstom pokazuje da premota – ubrza priču

Pacijent01: „Taman kada sam izlazio iz zgrade uhvatilo me je obezbeđenje i vratilo nazad. Kako dotična pacijentkinja do tada nije bežala iz bolnice odlučili su da je jedno vreme ne koriste za eksperimente i prebacili u opšti deo bolnice. Tamo sam sreo vašeg kolegu koji me je prvi saslušao, napisao izveštaj i dao dijagnozu koja je pred vama.“

Doktorka: „Dobro, recimo da je sve to što ste mi ispričali istina. Malo verovatno, ali recimo da je istina. Šta vi očekujete od mene?“ /Gestikulira rukama

Pacijent01: „Da li to znači da sam bar delimično uspeo da vas ubedim da nisam lud.“

Doktorka: „Koliko god vaša priča bila neverovatna, ispričali ste je povezano. Trudili ste se da je prikažete smislenom. Pri tome niste pokazali ni jedan znak nelagodnosti ili napetosti. Vi dakle verujete u to da je to istina. Sa druge strane to je uobičajeno za pacijente sa šizofrenijom.“

Pacijent01: „Doktorka, ako biste me samo na trenutak pustili…  ako bi mi pomogli, da prođem kroz ona vrata, ja bih se vratio u nematerijalni oblik i zaputio se pravo kući. Devojka bi povratila svoju svest skoro trenutno. Vi biste  mogli da se na brzini njenog oporavka, uverite da vas nisam lagao. Spasili biste pacijentkinju – njen život, ali i moj.“ /Rukom pokazuje na sebe.

Doktorka: „Recimo da odlučim da vam pomognem. Šta vam je potrebno za taj fazni prelazak?“

Pacijent01: Sve što mi treba je računar sa internetom i biohemijska laboratorija ili par jakih skenera. Koristio bih minimalnu količinu energije tako da niko ne bi ni primetio da smo ih koristili – da ne biste zapali u neprilike. Ja bih se odmah po učitavanju zaputio ka najbližim antenama. Moje putovanje do njih bilo bi skoro trenutno.“

/Doktorka ustaje i hoda po sobi. Nervozna je. Nije sigurna šta da radi. Priča joj se sviđa, ali je istovremeno potpuno suluda, a ako se odluči da joj pomogne rizikuje svu svoju karijeru. Na kraju odlučuje da joj zakaže još jednu seansu. Seda za sto i piše nalaz.

Pacijent01: „Doktorka?“

Doktorka: „Videćemo… za sad uzimajte lekove koje sam vam prepisala. Razmisliću o vašem predlogu.“ /Ulazi medicinska sestra i odvodi Pacijentkinju.

Reportaza

Epizoda:

Vređanje filmadžija, Sam svoj najveći neprijatelj, Reportaža

 Uloge:

1.      Pisac, rane četrdesete, neshvaćen, neostvaren i nesrećan, zgađen načinom života oko sebe, egoističan, ubeđen da čini pravu stvar ako svima kaže ono što misli pravo u lice

2.      Reditelj, rane tridesete, snimio par kratkih filmova, ženskaroš bez puno skrupula, sklon nipodaštavanju i matretiranju glumica, egoističan, pun sebe, besan na pisca jer mu ovaj ruši autoritet

3.      Producent, za sebe misli da je glavni i da bez njega ne može ništa da se radi, insistira da prisustvuje kastingu jer mora da proceni da li glumci garantuju uspeh filma ili ne, ljude posmatra kroz novac koji mu mogu doneti, ne podnosi prethodnu dvojicu, ali je spreman da ih trpi dokle god donose profit

4.      Glumica, zvezda, učestvovala u par filmova, sigurna u sebe i svoju moć nad muškarcima, posebno nad producentom, spremna da flertuje sa režiserom ali i da ga postavi na svoje mesto „jer ona ipak ima neometan pristup producentu o čemu režiser može samo da sanja,“ zgoržena i zatrečena neviđenom drskošću pisca, sigurna da on neće još dugo da se kreće u filmskim krugovima pa da mu se shodno tome može reći bilo šta,  jasno uočava šansu kad može šta i kome da kaže, predodređena za uspeh, voljena od strane publike

5.      Novinarka, mlada žena, kasne dvadesete, dobro građena i obučena ali bez šminke

6.      Snimatelj, glavni, sredina tridesetih, neuredan, spreman na sve, posebno ako mu to traži novinarka, koketan

7.      Snimatelj, pomoćnik/pripravnik rane dvadesete, tek stigao sa fakulteta, izgubljen, nije mu jasno šta ga je snašlo.

Scenografija: 

·         Javni parking ispred JRB, prvi večernji sati, reportažni kombi

·         Ulazni hol u zgradu, vitrine sa maketama brodova, portirnica

·         Ulazni hol, u kojem se skupljaju glumice, dva reda ofucanih drvenih stolica, ispred njih stoji redar, drugi stoji ispred ulaznih vrata prostorije u kojoj sedi komisija

·         Soba  u kojoj sedi komisija, tri stola, naspram njih mali sto i dve stolice na koje sedaju kandidatkinje

Sinopsis i dijalozi

Novinarka (Scena1)

/TV ekipa se kombijem dovozi na mesto kastinga. Parkiraju se. Ulaze u ulazni hol. Mlada novinarka prilično je besna što su je poslali na ovaj zadatak. Negde pored su protesti ispred vlade Srbije i ona zna da bi bilo neuporedivo bolje da se sa kamermanom nađe tamo. Zato misli da što pre odradi neophpdno i da pretrči do vlade. Neočekivano zvoni joj telefon. Njena veza ispred vlade javlja joj da je došlo do smene predsednika. Ona ostavlja pomoćnog kamermana i odlazi. Dok izlazi napolje jureći za ekskluzivom daje poslednje instrukcije pomoćnom kamermanu. On uzima hendheld kameru u ruke i odlazi na kasting./

            Novinarka: „Ovo je besmisleno. Sigurno je onaj mali gad ponovo ofirao kod urednika da bi dobio termin u udarnim vestima. Koga bre ovo interesuje? Napolju samo što se ne poubijaju, a oni me šalju da izveštavam sa nekog glupog kastinga za film. Koga interesuje kratrki film? TV je zavistan od realnosti, one napolju realnosti... zviždanja, kamenica, policajaca sa štitovima...

            Mi smo na ivici rata, a oni me šalju da izveštavam sa nečeg ovako minornog. E pa neće moći. Nisam se školovala i rmbačila da me sad sklone u stranu. Taj tatin idiot ionako nema iskustva. Samo će nešto da zasere.“

            Snimatelj: „Dobićemo otkaz ako nedonesemo materijal.“

            Novinarka: „Pa ja i planiram da donesem materijal.“ /(ekipa se zgleda među sobom.)

            Novinarka: „Ti mali, hoćeš da budeš izveštač? Evo ti šanse. Uzmi malu kameru i snimi nešto. Montiraćemo u studiju. Ti ideš sa mnom.“ /(pokazuje glavom na glavnog snimatelja)

            Snimatelj: „I u pakao sa tobom.“ /(koketno)

            Novinarka: „Nemoj da se previše nadaš. Nudim samo demostracije.“

            Snimatelj: „Meni odgovara.“ /(očigledno je da bi svugde krenuo za njom, Ona je toga svesna pa to koristi.)

            Novinarka: „Prestani da se trudiš i pokaži malom šta da radi.“ /(kamerman vadi malu hendheld kameru i pokazuje pomoćniku kako da uhvati kadrove. Za to vreme novinarki zvoni telefon, i ona saznaje da je došlo do ostavke premijera)

            Novinarka: „Sad je zvanično. Podneo je ostavku. Mora da su ovo znali pre nas. Neka. Nismo daleko. Bićemo tamo za minut.“ /(snimatelj zatvara torbu i kreće napolje)

            Novinarka: „Pitaj ih bilo šta. Ako ne znaš šta da ih pitaš pusti ih, oni će sami da ti kažu sve što narod interesuje. Samo nemoj da se ukočiš. Sve će biti u redu.“ /(Novinarka i Snimatelj istrčavaju napolje)

/(Mladić zagleda kameru. Trenutak okleva, a onda zove lift. Ulazi u lift/    

Glumica (Scena2)

/Tama, polako se podiže, Ulazni hol, Glumica stoji pored prozora, Napolju se vidi panorama grada (namešta se tako da se što bolje vidi njena figura, stalo joj je da lepo izgleda, svetlo dolazi iza nje pa to dodatno daje na misterioznosti i veličanstvenosti njene pojave)/

Glumica: „Ovo je neobičan intervju. Zaista, od autora tv programa i voditelja navikla sam na sve ali ovo mi se još nijednom nije desilo... Moram priznati da je zaista neobično da vam neko da par minuta u programu da ih ispunite po sopstvenim željama. Nisam dobila čak ni upustva. Ne znam kako da se odnosim prema tome.

Sa jedne strane sretni ste zbog toga što konačno možete reći ono što zaista želite, a sa druge se pitate zašto je to tako. Televizija ima stroga pravila, posebno kada su formati ovih emisija u pitanju. Zaista je neobično da neko toliko iskoči iz njih. Prosto se zapitate postoji li tu neka skrivena agenda? Nešto što vam promiče?

Ovo nije samo neugodna pozicija za onoga ko se nađe isprad kamere. Mislim da kamerman mnogo više strepi šta bi mogla da kažem dok smo u etru. A nešto moram da kažem. Treba popuniti tih par minuta progarama koji vam se tako izdašno nudi.

Ako ne kažem ništa i samo nemo ćutim neko bi mogao pomisliti da sam ja samo dobra za slikanje a nikako za nešto više od toga. Među običnim svetom često kolaju razni tračevi koji vrlo negativno govore o nama i našoj profesiji. Jednom sam čula dijalog u jednoj holivudskoj seriji gde glavni glumac kaže kako u pola svetskih jezika reč glumica takođe znači i prostitutka. Moram priznati da me je to pogodilo. Velika većina filmskih radnika odnosi se prema nama slično kao u tom dijalogu. To što niko od njih nikada neće stići do holivuda ne bitna je stvar. Bitno je da oni imaju stav. Iako mi nije baš jasno na čemu ga zasnivaju. Ali ne treba biti ohol. Vidite, uprkos onome što vas štampa i televizija teraju da mislite o nama, mi smo dovoljno uljudne i dovoljno prizemne da ne budemo ohole.... izuzev, kad to neki gad posebno ne zasluži... ali o tome ne vredi pričati

Dobro, bio bi red da i nešto kažem. Nadam se da neću poremetiti neku programsku šemu ako malo pričam o sebi. Pretpostavljam da to i jeste bila namera „autora“ ovog intervjua. Njegov upadljivi nedostatak zaista je zanimljiv i pruža dosta novih mogućnosti koje treba istražiti. 

Pošto mi je data sloboda da kažem šta želim, preskočila bih obavezni deo koji se odnosi na lična pitanja i skoncentrisala bih se na svoj rad. Ovo će mnoge iznenaditi, ali mi glumice kao što vidite nismo baš toliko prizemne i plitke kakvim nas predstavljaju. Iskoristiću svojih par minuta da predstavim ostale...“ /(kreće kroz hodnik ka ulazu u prostriju za kasting, kamera je prati)

/Tama, se polako spušta pre nego što prođu kroz vrata, svo vreme kamerman prati ne njene atribute....

Producent (Scena3)

/Tama, polako se podiže, Producent sedi naslonjen (uronio u duboki naslon stolice, vidi se da je samozadovoljan čovek kojem ništa ne nedostaje, osim možda priznanja)/

Producent: „Svi ti umetnici su umišljeni. Svi misle da su nešto bitno da se bez njih ne može. A istina je da se bez mene ne može. Ne očekujem neko priznanje zbog toga. Ali budimo realni. Danas se samo bez novca ne može. Gade mi se ti ljudi.

Tako su dvolični.

Sa jedne strane vas preziru, koliko god da to skrivaju, to se vidi, oseća u tonu kojim govore, ton obraćanja sa visine... oni su veliki umetnici... a opet samo sekund kasnije u stanju su da kevću kao kuče ako im ukinete neko primanje. Kevću, cvile, zavijaju za svaki dinar. Spremni su da se svađaju, ali samo ako su sigurni u sebe, ako imaju čime da vas ucene. Ako nemaju, sve primaju sa nemim prezirom. Gadite im se. I vi im se gadite. Što se njih tiče vi ste samo publika, vaše je da ih obožavate, da im se divite, nikako da ih ocenjujete ili donosite sopstvene zaključke tipa kako je samo mogla da snimi ovakvo smeće, mora da su je gadovi nečim ucenili kad je pristala na ovo.

A gad to sam ja. (pauza, na trenutak gleda kroz prozor, kao da smišlja opravdanje)

Srećom, postoji i onaj samoubeđeni skot koji pati od sindroma sopstvene veličine, Reditelj. Publika uglavnom njega napada kad im se ne sviđa ono što glumica radi. On je skot koji ju je na to naterao. Verujem da ima i onih koji misle da u svemu tome ima nečeg nedokučivo sadističkog. Kad pomislim na tog idiota, verovatno su u pravu.

Opet, njega će slaviti, njegovo je ime prvo ispod špice, nikad ne izostave da u uvodnoj napišu da je njegov i film. E pa nije. Realnost je drugačija. Film je moj. Kao i svi oni glumci, statisti, montažeri, snimatelji, vozači... svaki pojedinačni član ekipe... svi su oni moji... a znate zašto? Zato što ja držim kesu. A ko drži kesu ima i moć.

Da sam kao i oni verovatno bi je i demostrirao... nad njima. Ne moram to da radim. Oni dobro znaju kako stvari stoje. Ja mogu da ih kupim i da ih prodam, kad god to poželim.

Nisu toliko glupi da to ne shvataju.

Nemojte da vas zavara njihova tobože naivnost. Svi oni znaju kome moraju da se dodvore, i kako.“ (samozadovoljan osmeh, aluzija je očita)

/Tama, polako se spušta, Producent se zavalio u naslon (uronio u duboki naslon stolice, vidi se da je samozadovoljan čovek kojem ništa ne nedostaje)/

Reditelj (Scena4)

/Tama, polako se podiže, Reditelj sedi na stolici, zadovoljno se klati, košulja mu je razdrljena, a ruke kao da mu smetaju, očito ne zna šta bi sa njima kad ne gestikulira, kad spazi kameru prekršta ih i zavali se u stolicu, noge su prekrštene (uronio u duboki naslon stolice, ovo je njegovih pet minuta, oseća se zadovoljstvo)/

Reditelj: “Meni svi zavide. Ne znam zašto. Danas svako može biti reditelj. Svaka budala sa handheld kamerom od sto dolara i pristupom internetu može da snimi klip i objavi ga na youtube. Naravno oni sebe smatraju rediteljima. To, što to smeće ne vredi ničemu, nema veze. Ni njima, ni puplici. Stvarno ne shvatam kako pojedini klipovi imaju toliko pregleda. Šta to privuče publiku? Zar je moguće da danas publika dopušta tako niske kriterijume. Ne znam čemu sve to vodi. Čak su izmislili i nagrade koje se dodeljuju tim kretenima za njihove idijotizme. Kad će konačno neko da shvati da bljuvotina ne može da postane umetnost. Dok to neko ne shvati odrastaće generacije emotivnih nakaza i bogalja. Generacije onih koji nisu sposobni prepoznati umetnost, a kamo li uživati u njoj.

I šta čovek da očekuje od takve publike? Priznanje svakako ne. Uljudnost? Ni slučajno. Oni se prema svemu odnose kao i prema radovima samozvanih internet reditelja. Smatraju da činjenica da nešto postoji njima daje pravo i da to besplatno koriste. Bankari i producenti se obezbede. Novac iz bioskopskih blagajni ide prvo njima, a autorima tek kad oni budu namireni. Do tada će već film da se pojavi na internetu i svi mi ćemo da izvisimo. Koga briga za to? Internet lopove i huligane sigurno ne. Oni se brinu samo o svojim potrebama.  Što se tiče njih drugi ne moraju da postoje.

Po tome se ne razlikuju mnogo od onih krvopija producenata. Ta sadistička sorta izgleda voli kada se ponižavate moleći i za ono bez čega se jednostavno ne može. Kao da ja mogu da napravim film bez para. Kao da sam čudotvorac. Kažu, da ako već mislim ovim da se bavim, moram da znam i kako to da izvedem. E pa, reći ću vam nešto. Niko nas na akademiji ne uči kako da postanete čudotvorac. Tu veštinu morate sami da savladate. Ili ne…

Reditelj je danas onaj ko ume da pliva. Eto, to vam je najbolja definicija. Bar koje ja mogu da se setim. Pitam se samo čemu li služe sve one divne stvari koje su nas učili. Nečem verovatno… možda negde drugde…. /(kraća pauza, Reditelj gleda kroz porozor, misli su mu odlutale na tren)

Sve u svemu, ako nešto krene po zlu, niko neće doći da vas spase. Sami ste se uvalili, sami morate da se spasavate. A celo vreme vam producenti dahću za vratom. Kad će već jednom da shvate da film nije franšiza. Bankari…

Danas, ako hoćete da snimate morate da se bahćete sa bankarima. Ti moderni lihvari ne znaju ništa drugo osim da vam dosađuju i da od vas traže neke besmislene garancije… a onda se mešaju u vaš posao. Te ova je dobra, te ona je dobra… Znate kako oni biraju glumce? Prema tržištu. Interesuje ih samo koliko će tržište dobiti kada angažuju nekog. Da li taj neko zna da glumi ili ne koga briga?

A i one su se privikle na to. Sada opsedaju producente. Zmije znaju kome treba da se dodvore. Znate šta bi voleo? Da snimim film o vezi te dve ledene sorte. Kako izgleda ljubav između glumice i producenta? Oni imaju mnogo toga zajedničkog. Ni jedno ni drugo nema emocije ili im bar ne pridaje značaja. Ona je kraljica laganja, a on svoju muškost dokazuje debelim novčanikom. Kako funkcioniše ta veza? Meni je to stvarno fascinantno? Ima li tu ikakve istine ili je tako lako sviknuti se na život u laži?

Bio bi to dobar film. Verovatno poslednji koji bi snimio…. Ikada… tim gadovima se ne treba zamerati. Oni su uvek spremni da vam unište karijeru. I solidarni su među sobom… Svi ti paraziti u šetajućim odelima… Ponekad pomislim da to nisu ljudi… To su firmirana odela koja odlučuju kad će da ostanu na ofingeru, kad da izađu u grad ili na poslovni ručak, kada da se sretnu sa drugim firmiranim odelima… ljudi tu nisu ništa… samo transportni mehanizam, slično automobilima koje mi koristimo… kad nam treba uđemo u njih i odvezemo se gde treba… tako je i sa odelima iz tog sveta… samo što ona koriste “ljude” za transport…

Nije ni čudo što ih žene vole. Uvek su bile podložne modi. Moraću i ja da pribavim jedno firmirano odelo. Izgleda da luk buntovnika više ne prolazi.”

/Tama, polako se spušta, Reditelj sedi na stolici, nervozno se klati, košulja mu je razdrljena, a ruke kao da mu smetaju, očito ne zna šta bi sa njima kad ne gestikulira, očigledno je nestalo zadovoljstva sa početka dijaloga, ostala je samo anksioznost i neizrečena gorčina

Pisac (Scena5)

/Tama, polako se podiže, Pisac stoji pored prozora,  (šeta se duž kancelarije, vidi se da je nezadovoljan čovek kojeg nešto razdire, upravo ta muka ga pogoni i tera da radi i stvara)/

Pisac: „Ovo je naopak svet. Zato i odbijam da budem deo njega. Imam tu sreću da mogu da stvorim drugačiju realnost od one kojima vi pripadate. Čini li me to srećnim? Nisam siguran.

Pre bih rekao da mi to donosi probleme. Masu problema. Ali ja sam već navikao prevazilaziti beznađe sveta kojem pripadam. Moji prijatelji misle da zbog toga pišem. Nije tako. Pišem jer me nešto iznutra tera na to. Ako postoji beznađe koje osećam, ono je ništa drugo do, gorivo koje me pogoni. Za sada ga dobro sagorevam. Da tako kažem..., radim u ekološkom režimu, sagorevam i neostavljam puno otpadnih gasova za sobom. Svakako neću doprineti nečem globalnom kao što je efekat staklene bašte... ne znam da li me to raduje ili razočarava... Sigurno i jedno i drugo...

Čovek želi da bude priznat, čovek želi da bude upamćen, želi da bude srećan, da se ostvari...

Šta sam ja od toga postigao?

Ništa....

... i svi su izgledi da neću postići ništa... ali neću da se žalim, to nije žalosna sudbina već stvar ličnog izbora. JA sam odlučio da ne pripadam ovom svetu. Nije me na to niko naterao, čak ni ceo svet koji nije mogao da me svari nije mogao ni da me izbaci iz sebe. Nisu čak uspeli ni da me izopšte dovoljno. Da jesu... niko ne bi čitao moje priče.

A čitaju ih. Znam to... pouzdano znam (/prigušeni osmeh)... jer su me zvali...

Rekli su mi da ih je tekst privukao... da ima snagu... da im se sviđa... pitali su me da li sam možda razmišljao da ga filmujem... verovatno su mislili da mi time odaju neku značajnu počast... da će time lako podići mom egu... kakav grotesktan i šarlatanski pokušaj da vam se uvuku pod kožu...

Nisam naseo, bio sam zaintrigiran,... šta sad, koliko daleko ovaj pokušaj može da ide... zato sam glumio svoju ulogu... zadovoljo sam primio sve pohvale, sastao se sa producentima, rediteljem, par bankara, raspravljao o sitnim i krupnim promenama na tekstu... „sitnim doradama“ kako oni kažu... ali podučen prethodnim iskustvima na vreme sam se obezbedio i kad su se već dovoljno istrošili po sopstvenim merilima pod nos im poturio ugovor...

Nije im se svideo, ali nisu imali kud. Po njihovim merilima odustati ne bi značilo samo poraz a ti tipovi nikada ne priznaju poraz, naročito ne lični, a i izgledi za zaradom bili su previše primamljivi da bi odustali. Namamili su sebe u sopstvenu zamku. Samozadovoljno su poverovali u cifre koje su sami izračunali. Malo podilaženje mom egu činilo im se kao prihvatljiva cena za unosnu zaradu koju su isčekivali. Potpisali su ga. Sada sam ih držao u šaci. 

Ko bi to rekao? Ja sam njih držao u šaci. Kad se to zadnji put desilo u ovoj industriji? Mora biti da je davno jer se toga više niko ne seća. U svakom slučaju, mojim prijateljima se situacija počela dopadati. A da piznam i meni. Zato sam se trudio.

Stvarno sam se trudio da ova stvar uspe. Uložio sam sve što znam i bacio se na posao sa neverovatnom predanošću. Naivno sam verovao da možda mogu da učinim nešto više.

Kako sam se samo prevario.

Ali, nisam se samo ja prevario.“

/(Tama, polako se spušta dok sve nenestane u njoj)/

Glumica  (Scena6)

/(Podiže se tama. Glumica je vidno iznervirana onim što je mogla da čuje od drugih članova ekipe. Prosto žudi za prilikom da i ona kaže par uvredljivih reči na njihov račun.)

Glumica: „Znala sam da stvari neće izaći na dobro čim si mi rekao da možemo da kažemo šta god hoćemo. To nikada nije dobra ideja. Ni za tebe ni za mene. Šta ti vredi snimak na kojem mi samo govorimo loše jedni o drugima. Vidiš, ja nisam takva. Mama me je naučila elementarnoj kulturi. Ne mogu da budem ne uljudna. Ali to ne znači da o ovim snobovima nemam šta da kažem.

Svi su oni isti. Te, bez mene ste ništa, te, ja sam glavni... ide mi na nerve to muško premeravanje udova. Iskreno, nije mi bitno ko ima najveći. Nemam nameru spavati ni sa jednim. Možda su oni tako navikli sa onim njihovim kurvama koje stalno lažu, ali to ne važi za mene. Što se mene tiče, nijedan od njih nije vredan mog prisustva... bar kad je njihova muškost u pitanju...

Stvarno me izluđuju sve te njihove aluzije... te oni ovo, te oni ono... Ne treba biti kurvica pa saznati da im se ne diže. Kao da smo im mi krive što ih je život sažvakao. Da su nešto vredili došli bi na ta mesta ranije i ne bi bili toliko frustrirani.

Onaj gad od Pisca je čak rekao da mi ne možemo ništa osim da upropastimo njegovo delo. Ona njegova kurvica kaže da se svađaju oko toga koja bi od nas priču mogla manje da upropasti. To im je kriterijum kaže... tako nas biraju...

Zanimljivo... kao da smo mi glumici krivi što pisci boluju od impotencije.

Da su sposobni stvoriti nešto značajno ne bi i danas Šekspir bio vrhunac dramske umetnosti. Ostali su zarobljeni u šesnaestom veku i nikako da se pomere napred. I onda smo im mi krivi...

Nek pogledaju malo sebe pre nego što počnu da vređaju sve oko sebe. Mi nismo krivi za njihovu nesposobnost. Neka nas već jednom ostrave na miru.“

/(Spušta se tama)/

Producent (Scena7)

/(Tama se podiže. Producent je vidno iznerviran)/

            Producent: „Ponekad se pitam gde je pronašao ovog idiota. On će meni da kaže da pogledam ugovor. Pa ja sam izmislio ugovore zbog takvih kao što je on. Predomislio se, on će da bira glumice, neodgovara mu reditelj... te on ga neshvata, te one su netalentovane... te njemu netrebaju pare... Kome danas ne trebaju pare. Svet postoji i vrti se oko novca. Svi koji to ne vide su naivne budale.

            Žene se udaju zbog para, ratovi se vode zbog para, izdaje se zbog para,... dosta mi je te naivne demagogije da se bez para može. Nek pokušaju nešto bez para. Videćemo dokle će stići. Pare su svuda i pare su sve. A ovde sam samo ja novac. Prema tome ja sam gorivo i pogon što omogućava da se bilo šta desi. Budu li me iznervirali samo ću da se povučem pa da vidimo dokle će da stignu...

            ... I onaj mali gmaz reditelj... ja sam odelo?.. pa normalno da sam ja odelo... nisam ižvakana stara košulja kakvu on nosi. Postoji razlika između nas i ona je svima vidljiva. Netreba biti u ovom poslu pa da se odmah zna ko je ko... a ko je niko...

            Znate kako ćete lako prepoznati onoga ko se ništa ne pita? Takvi tipovi stalo imaju potrebu da pričaju neke velike priče... logično je... oni koji nemaju moć da stvari rešavaju po svojoj volji uvek samo o tome pričaju.... a ko je ovde imao potrebu da pokaže svoju „veličniu“

Reći ću vam... oni najjadniji.“           

/(Tama se spušta)/

Reditelj (Scena8)

/(Tama se podiže)/

Reditelj: „Moram da priznam da me je uvek intrigiralo to na kako neočekivane načine sukobi znaju da eskaliraju. Evo, došao je neki klinac sa kamerom i rekao nam da u kameru možemo da kažemo šta nas volja. Nije prošlo  ni dvadesteak minuta a ovde kao da se vodi rat. Prosto se otimaju i utrkuju ko će reći nešto gore o svojim kolegama. Eto zašto vam je potreban reditelj, gospodo. Da uvidi tendencije i da ih analizira. Da u nizu beznačajnih i nasumičnih događaja pronađe neka pravila i prokomentariše realnost koja mu je dostupna.

Naravno u sopstvenim napadima egoizma ove budale nisu u stanju to da primete. Nekada bi mi ih bilo žao. Sada više ne. Dosta smo mi uljudni bili pristojni. Vreme je da stvari zovemo pravim imenima, a ne da se skrivamo iza nekakvih bledunjavih objašnjenja o tome kako nas domaće vaspitanje i elementarna kultura sprečavaju da budemo priprosti poput njih.

Vreme je da stvari zovemo pravim imenima.

Ako bi me sada pitao da opišem šta se ovde desilo rekao bih to ovako. Jedan bednik sa margine društva se usudio da drži moralne lekcije uglednim građanima. Da nije jadno bilo bi smešno.“

/(Tama se spušta)/

Pisac (Scena9)

/(Tama se podiže)/

Pisac: „Vreme je da bednici progovore. I ovde i napolju.“ /(pokazuje kroz prozor)

Pisac: „Zovu me bednikom. Nije ni to loše. Od ovih uljudnih ljudi to je svakako veliki kompliment. Jer oni verovatno znaju da su i Jovan i Isus bili bednici u očima svojih bljižnjih, svojih sunarodnika. Ja tako veliku ulogu i značaj sebi ipak, ne pripisujem. Ta vrsta bedništva prevelika je za mene. Prepuštam im je, kao i sve drugo što taj njihov moral nosi.

Moram da priznam, svidela mi se ta ideja na momenat. Voleo bih o sebi da razmišljam kao o bednicima i probisvetima kojima je Zola posvetio srce. To su bile drske bundžije koje se nisu dale više obmanjivati i koje su konačno odlučile pogaziti sve tobože vrednosti onih koji su ih osuđivali. Sviđa mi se ta ideja... ali budimo realni... nisam ja neki od njih... da jesam sada bi bio napolju... nošen ruljom i emocijama... nošen ubeđenjima... i verom u bolji život....

Ne... nisam ja od tih bednika...

Mada sviđa mi se poređenje.... godi mi...“

/(Tama se spušta)/

Kakofonija (Scena10)

/(Tama se sad podiže i spušta nasumično i mnogo brže nego ranije)/

Producent: „Ovaj se sa nama sprda.“

Pisac: „Kada sam sazreo za studije želeo sam da upišem režiju. Otac se tome odmah usprotivio. Rekao mi je da ni slučajno ne treba da budem režiser, već da se bavim nečim korisnim u životu. Rekao mi je da je Režiser onaj ko nije dovoljno pametan da napiše sopstvenu priču ni dovoljno lep da postane glumac.“

Reditelj: „Sad mi je lakše. Već sam pomislio da si savršen. Neverovatno koliko je olakšanje saznati da postoje stvari u kojima nisi bio dobar. I da upravu si što nisi postao ni glumac. Sa tim izgužvanim licem sigurno bi propao. Ja te bar nikad ne bih angažovao.“

Glumica: „Opsednutost sobom je zajebana stvar. Ti tipovi su baš opsednuti i udareni, žive u svom nekom svetu, van svake realnosti i svi su im nešto krivi... jedino su oni OK. Sigurno je negde u glavi sebe ubedio da bi se bez njega raspao svet. Što se njega tiče mi smo svi bez njega izgubljeni. Nevažni... kao saksije u foajeu“

Reditelj: „Kako je lepo i lako preuzeti na sebe sve zasluge. Gde li je to video?“

Producent: „Od mene nije sigurno. Što u mene gledaš. Ti se potpisuješ ispod svih.“

Reditelj: „Za to sigurno postoji razlog.“

Producent: „Pokušaj da ga se setiš kada budem potpisivao čekove.“

/(Tama. Sad znatno duže traje pre nego što se digne)/

Piasc (Scena11)

/(Podiže se tama, Pisac priča priču)/

Piasc: „Kada sam bio mali otac mi je ispričao jednu priču. To je važna priča. Naučila me je šta je važno u životu, a šta ne. Moj otac je uvek govorio da nam je život dat sa razlogom, i ja sam ga pitao koji je to razlog. Odgovorio je da mi je život dat da bi svet učinio boljim. Pitao sam ga kako, ništa mi nije odgovrio. Posle je umro i ja više nisam mogao da ga pitam. Ostalo mi je da sam otkrijem kako.

I znate šta sam otkrio? Kako se svet čini boljim? Tako što stvaramo i obogaćujemo svet... nikako tako što iz njega uzimamo... /(Pisac gleda kroz prozor. Ulicom prolaze ljudi.)

Vidite sve ove ljude... kad bi ste ih sad zaustavili i pitali, svako od njh bi vam odgovorio da on svojim postojanjem čini svet boljim, da ga obogaćuje...

To je verovatno najveća laž koja postoji.

Svi mi... svako od nas, veruje da njegov život obogaćuje ovaj svet. Svako misli kako je jedinstven i nezamenjiv. Svako misli kako se bez njega ne može i kako je celokupna evolucija vodila samo ka njemu...

Ima istine u tome... ali to je takođe velika laž.

Život nije besplatan. Svako od nas uzima sa ovog sveta toliko toga da je prosto čudo kako ga brže ne iscrpljujemo. Što nas je više, što su viši naši zahtevi brže ćemo iscrpiti i oglodati našu planetu. Svi ovi ljudi žude za luksuzom, niko ne mari za resurse. Bar dok može da ih iscrpljuje...

Zašto vam sve ovo pričam? Vidite, ovi ljudi napolju...oni se tuku, odlaze u rat, ubijaju jedni druge zbog vlasti i države.... a znate li šta je to? Pretpostavljam da ne znate...

Nemojte mi biflati pogrešne definicije!

Država je naracija. Priča. Ništa više. To nije entitet koji postoji u prirodi. Životinje, ptice i zveri ne znaju za granice. One migriraju vezano za cikluse koje nije izmislio i uredio čovek. Biljke ne znaju da negde treba da cvetaju, a drugde da se suše. Te nakazne naredbe izdaje im čovek vođen sopstvenim motivima i ubeđenjima. Čovek podjednako podložan bajkama i pričama kao u vreme kada se okupljao pored logorskih vatri.

Čoveka dakle, vodi priča. Zato je narator najvažniji. Svi ostali su tu samo da njemu pomognu. I bog je narator. Ispričao vam je priču o tome kako je stvorio svetlost, razdvojio more i kopno, iz praha stvorio čoveka, i od rebra ženu.... I vi ste mu poverovali...

Tako dugo ste mu verovali da je i danas opasno protivrečiti toj njegovoj priči. I danas specijalne policije hapse i ubijaju one koji govore protiv njihovih naracija, one koji dovode njhovu priču pod sumlju...

Sumlja je osnova civilizacije... barem koliko i priča... Treba li verovati ili sumljati to ne mogu da vam kažem. Nema tu nekog jednostavnog odgovora. Morate ga naći sami. I morate biti dovoljno drski da ga sprovedete u delo.

Eto vidite ja sam danas dovoljno drzak da svojim kolegama objasnim kako stoje stvari. Trebalo mi je dosta vremena da dođem dovde.“ 

/(U kadar ulazi glumica i on joj rukom daje znak da pozove ostale da uđu.)/

Pisac: „Pošto se ovde povela rasprava o tome čiji je ego najveći, odlučio sam da to razjasnim sa vama.“

Producent: „Bilo je i krajnje vreme. Ajde da završimo sa ovim jednom za svagda.“

/(Pisac uzima bibliju i počinje nešto da crta na zidu.)/

Pisac: „Da pogledamo kako je Vaš Bog uredio svet. Dakle na vrhu je Tvorac, ispod njega su anđeli poređani po hierarhiji, a na dnu čovek. Koliko znam svi se vi slažete da je ovako uređen svet.“

Glumica: „To što smo vernici nije razlog da nas vređaš.“

Pisac: „Ja vas ne vređam. Bar, još ne. Izuzev ako ne mislite da je previše sebe porediti sa bogom.“

Reditelj: „Ti sebe porediš sa bogom?“ /(smeh)

Pisac: „Pa, koliko znam, obojica smo Tvorci i obojica stvaramo svet po sopstvenom nahođenju“

Producent: „A gde smo tu mi?“

Pisac: „Iako mi je teško da to prevalim preko usana moram da prihvatim da ste vi anđeli. Vas dvojica bi verovatno u ovoj hierarhiji bili Arhangeli a Glumica je možda najniži od svih anđela ali svakako i ljudima najatraktivniji, jer oni vide samo ono što im ona svojom pojavom otkriva. Možda otud i sva ta opčinjenost glumicama. Meni je to zaista fascinantno i nerazumno, ali očigledno je da postoji, pa ga netreba ni poricati.“

Producent: „A šta su onda ljudi?“

Pisac: „Publika.“

Producent: „To mi se već dopada.“

/(Producent počinje da procenjuje koliko ima publike i kolika je zarada)/

Mladi izveštač (Scena12)

/(Napolju se dešavaju velike promene i Novinarka i Snimatelj su sukobima ispred Vlade zaraditi poneku modricu i ogrebotinu, u jednom trenutku jedan od unifoirmisanih policajaca obara kameru i ona pada na zemlju. Ekipa ostaje bez kamere. Nakon što su se pribrali Novinarka zove pripravnika koji je otišao na kasting. Slikom smo još na kastingu gde Pisac objašnjava svoj grafik. Čuje se samo ton (telefonskog razgopvra između pripravnika i Novninarke)/

Novinarka: „Ovde je postalo pakleno. Ostali smo bez kamere. Ostavljaj sve i dolazi ovamo.“

Pripravnik: „Ali tek sad je postalo zanimljivo.“

Novinarka: „Šta tu može biti zanimljivo. Ostavljaj sve i dolazi ovamo smesta. Ako se odmah ne stvoriš ovde slobodno zaboravi na svoju karijeru.“

/(Bez reči pripravnik sklapa kameru i kreće. Intervju se prekida.)/

Kraj