Industrijska špijunaža

Uloge:

Doktorka – mladi psihijatar /mlada devojka prijatnog izgleda (po mogućnosti plavuša, ili smeđa, poželjna sličnost sa Džodi Foster)./ Ma

Doktor – već dugo radi u ludnici. Vremenom oguglao i postao nezainteresovan (da istraži) na većinu priča koje je moguće čuti između zidova ludnice. Nije pred penziju ali ipak želi što pre da napusti posao i sve prepusti doktorki koja je tek stigla. Pacijente nije podelio po dijagnozama nego prema manijama i umišljanjima tako da su pacijenti sa manijom  /

Pacijent01 - / mlađa devojka, poseban efekat bi se postigao ukoliko bi doktorka i Pacjent01 bile slične devojke (sestre, rođake) inače bilo koja mlađa žena prijatnog izgleda /Ma

Pomoćno osoblje: medicinske sestre, med. tehničar

Sinopsis

Scena I

Vozilo se zaustavlja ispred zgrade, mlada žena izlazi iz auta i gleda zgradu. Uskoro ulazi u zgradu. Vrata za njom se zatvaraju.

Scena II

Doktor i doktorka izlaze iz jedne od prostorija. (Upravo su završili pregled pacijenta) dok hodaju prema svojem kancelarijama Doktorka primećuje jedna izdvojena vrata na kraju hodnika, pošto ne vidi nikoga sa druge strane, pita šta je iza njih.

Doktorka: -„Šta je iza ovih vrata?“

Doktor: -„Ludilo posebne vrste.“

Doktorka: -„Zar se to ne nalazi iza svakih vrata ovde?“ Kamera se udaljava tako da mogu da se vide delovi ludnice. Na zidu se nalazi natpis (ispisan crvenom farbom). Piše: „Mi nismo ludi. Istina je izopačenija nego što mislite!!!“

Scena III (Vanzemaljac preljubnik)

Doktorka sedi ispred pacijenta koji je vezan za stolicu. Pacijent je vanredno lucidan i ne pokazuje nikakve znake bilo kojeg psihijatrijskog oboljenja. Doktorka pregleda njegov dosije. Izgleda zbunjena, pokušava da se skoncentriše i razume šta piše na papiru. Povremeno podiže glavu i posmatra pacijenta.

Doktorka:-„Neverovatan izveštaj. Odavno nisam imala nekog sa ovakvom dijagnozom.“

Pacijent01: -„Nikada niste imali nekog sa ovakvom dijagnozom. Vaše zaprepašćenje to jasno pokazuje.“

Pacijent01: -„Muči vas nešto? Recimo to što ono što ste pročitali nikako ne možete povezati sa onim što vidite. Dakle, postavlja se pitanje u šta više verujete? U ono što vidite sopstvenim očima i što sami možete da zaključite, ili u ono što piše na papiru. Pitate se šta je nagnalo nekoga da nešto tako ispriča svom lekaru. Što me duže posmatrate stičete utisak da ja ne bolujem ni od kakvog oboljenja psihičke prirode. Vremenom, negde u vama javiće se sumnja da sam zapravo ovde usled toga što sam se nekome zamerio pa sam sklonjen u stranu nekakvom isfabrikovanom dijagnozom.“

Doktorka: „Jeste li?“

Pacijent01: „Ne.“ /Oboje ćute. Doktorka se trudi da ga analizira pogledom. Nada se da će tako nešto uspeti da shvati.

Pacijent01: „Sve što piše u izveštaju je tačno. Ja sam to rekao prethodnom terapeutu.“

Doktorka: „Znači ne poričete nalaze. To je korak ka ozdravljenju.“

Pacijent01: „Bojim se da se nismo razumeli. Ja ne poričem da sam rekao ono što tu piše. Ali nikako ne mogu da se složim sa dijagnozom i terapijom proizišlom iz nalaza.“

Doktorka: „Vi se znači ne slažete sa terapijom?“

Pacijent01: „Ja sam zdrav, ne treba mi nikakva terapija. Sve što mi treba jeste um otvoren za nove mogućnosti.“

Doktorka: „Kakve nove mogućnosti?“

Pacijent01: „Da je ono što pričam istina.“

Doktorka: „Vi pokušavate da me ubedite dve suprotne stvari. Da ste normalni i da je ovo što piše ispravno.“

Pacijent01: „Da“

Doktorka: „Moje životno iskustvo kaže da je ovo što piše nemoguće. Kako da vam onda poverujem?“

Pacijent01: „A šta vam kaže vaše profesionalno iskustvo? Učili su vas da prepoznate čudake, ličim li vam ja na jednog od njih?“

Doktorka: „Nemate spoljnih manifestacija psihičkog oboljenja. Pribrani ste, razgovetno se obraćate i sve što govorite je smisleno. Instinkt mi govori da niste bolesni, ali nalazi govore drugačije, a vi se ni ne trudite da ih pobijete. Čak, tvrdite da je ono što je kolega uzeo i zapisao kao anamnezu, tačno. A ovo u njoj… zaista nema nikakvog smisla.“ /Vrteći glavom

Pacijent01: „I vi na osnovu toga zaključujete da sam bolestan? Dobro. Ako je tako, koja je moja dijagnoza?“ /Doktorka ponovo pogleda u dosije pa podigne glavu i odgovori

Doktorka: „MKB-10 Šizofrenija, trajna bizarna sumanutost koja se ogleda u obliku privida komunikacije sa vanzemaljcima. Možda vam nije poznato, ali to nije tako redak oblik bolesti danas. Otkako je nauka iz polja misterioznog iskustva isključila boga sve je više onih koji veruju da komuniciraju sa vanzemaljcima.“

Pacijent01: „Ja ne tvrdim da komuniciram sa drugim oblicima života.“ /Pokazuje rukom na fasciklu sa nalazima, doktorka baca letimičan pogled na nju i podiže glavu

Doktorka: „U pravu ste. Vi tvrdite nešto mnogo gore. Tvrdite da ste vanzemaljac. Znate li koliko je to tek sumanuto?“

Pacijent01: „Čak i kad bih to mogao dokazati?“

Doktorka: „Volela bih da čujem taj dokaz.“

Pacijent01: „Nadam se da to ne činite samo iz čiste ambicije. Vaš prethodnik pokušao je da iskoristi ono što sam mu ispričao i proslavi se. To mu nije donelo ništa dobro. A ni meni.“

Doktorka: „Naš odnos je poverljiv i štiti i mene i vas. Ovo je jedinstvena šansa da me ubedite, molim vas, iskoristite je.“ /Rukom pokazuje, ispruženim kažiprstom na nju pa na sebe

Pacijent01: „Da li bi pomoglo da vam ispričam ono što sam ispričao vašem prethodniku? Vidite, dok sam ovde, ne mogu vam ponudim ništa osim svoje priče. Ali ako me pustite da izađem i dođem do neke od laboratorija  mogao bih vam pružiti znatno ubedljivije dokaze.“

Doktorka: „Znate da ne mogu da vas pustim tek tako.“

Pacijent01: „Predlažem onda da pokušamo sa sledećim pristupom. Ja vas prvo uverim delimičnim dokazima i konzistentnošću priče koju ću vam ispričati, a vi mi, tek tad, dopustite da, zajedno sa vama, odem do neke laboratorije i tamo pružim mnogo opipljivije dokaze da je moja priča istinita.“

Doktorka: „Kako da znam da to nije samo zamka? Možda vi samo želite da se dočepate slobode…“

Pacijent01: „Za početak moja priča mora biti dovoljno jasna i smislena. Moram vas ubediti. Može li to neko pati od sumanutih iluzija? Ako i uspem u tom naumu, vi sami birate da li ćete i koga povesti kao svoju pratnju. Ja na to ne želim uticati. Sve je na vama.“

Doktorka: „U redu. Ako je tako ubedite me. Ispričajte mi svoju priču.“

Pacijent01: „Vidite, ja dolazim iz jednog prilično udaljenog i drugačijeg mesta od ovog. Udaljenog, 27 svetlosnih godina odavde.“

Doktorka: „Kako onda objašnjavate činjenicu da izgledate i ponašate se isto kao i mi?“

/Osmehuje se, zabavno joj je

Doktorka: „Znači li to da tamo takođe vladaju slični zakoni prirode?“

Pacijent01: „I da i ne. U osnovi to nije toliko bitno. Naše okruženje se razlikuje od ovoga koje je priroda ovde razvila, ali postoji dovoljno sličnosti da bilo koje inteligentno biće pređe iz jednog u drugo uređenje.“

Doktorka: „Imate li neki razlog zašto ste ovde? Neku agendu? Jeste li vi ovde da uspostavite kontakt sa ljudskim bićima? Došli ste kao odgovor na naše pozive koje već godinama odašiljamo u svemir? Šta je po sredi?“

Pacijent01: „Ništa tako ozbiljno i uzvišeno. Iskreno, zadivljen sam dostignućima vaše vrste.  Nisam se tome nadao.“

Doktorka: „Čemu ste se nadali? Koja je vaša misija? Sigurno imate neki dobar razlog zašto ste došli.“

Pacijent01: „Naravno. Moji su razlozi lične prirode i nimalo uzvišeni.“

Doktorka: „Dobro. Slušam“

Pacijent01: „Vidite imao sam aferu… sa udatom ženom. Njen muž je saznao i pokušao da me ubije. Kako sam uspeo da izbegnem sve njegove zamke odlučio je da me otvoreno progoni. Obećao sam njegovoj ženi da ga neću ubiti.“

Doktorka: „Vi ste gej?“ /Zamišljena, zbunjena

Pacijent01: „Ne. Ovo je samo oblik koji sam preuzeo od kad sam došao na vašu planetu. Ovo nije moje telo, samo ga privremeno koristim.“

Doktorka: „Parazitirate na njemu?“ /Začućena, delimično zgrožena

Pacijent01: „Moglo bi se i tako reći. Samo privremeno, dok se ne oslobodim i vratim natrag odakle sam došao. Vlasnik neće ni primetiti da sam ga koristio.“

Doktorka: „Vlasnica. I da, mislim da će biti svesna da ju je neko koristio.“ /Ljutito

Pacijent01: „Žao mi je. Ne znam kako da se odužim jadnoj devojci, ali smisliću već nešto.“ /gledaju se bez reči, doktorkino lice bezizražajno i tupo kao da je rekao nešto besmisleno

Pacijent01: „Vidite dao sam joj reč, a ja tu ženu volim i ne bih nikada sebi dopustio da reč datu pogazim. Uostalom, on mi nije bio ništa kriv, ja sam se samo zaljubio u njegovu suprugu i ona u mene. I sve bi bilo u redu da je pristao da stvari rešimo civilizovano, ali on je želeo osvetu. Smatrao je da sam mu ja naneo nepravdu i da sam ukaljao njegov obraz i ime. Bio je potpuno ubeđen da će sramotu sa sebe sprati samo ako me ubije, što ja nisam smeo dozvoliti.

Priznaćete, prilično nezgodna situacija.

Nakon što je ugrozio ženu koju volim, odlučio sam uzeti stvari u svoje ruke. Namamio sam ga u svoju laboratoriju i zaključao ga u sobi za transcedentalni transfer.

Otišao sam do susedne sobe i legao na postolje za transfer. Radio sam polako, ne bi li video svaki moj korak.  Nadao sam se da je mržnja u njemu dovoljno jaka da će me pratiti ma gde da odem. Nisam se prevario.

Nakon što sam svoju svest učitao u računar mogao sam pretpostaviti dalji razvoj događaja. Uskoro se pojavio i on.

Iskreno, nadao sam se da je nematerijalnost ovog sveta dovoljna zaštita i da će se on dozvati pameti nakon što shvati da pravila materijalne egzistencije ne važe na ovom nivou. Naime, mogao je da me napada do mile volje, a da ne naudi ni sebi, ni meni.

Nadao sam se, takođe, da će shvatiti da u nematerijalnom svetu za ljubav važe drugačija pravila i da ona uistinu ne postoji kao takva van hemijskih reakcija i telesnog zadovoljstva. Verovao sam, da ako mu pokažem egzistenciju u kojoj prevara i preljuba gube smisao,…, da će kao razumno biće, odustati od svojih zatucanih principa. Nažalost, pogrešio sam.

 U jednom trenutku pokušao je čak izazvati pregrevanje procesorskih jezgara što bi značilo ne samo sigurnu smrt za nas dvojicu već i gubitak svih rezultata mojih istraživanja. Bilo je dakle neophodno, da ga što pre udaljim odatle.

Koristio sam mrežu i brzo se našao na računarima povezanim na antenski sistem koji je poput vašeg SETI programa osluškivao nebo.“

Doktorka: „Znate za SETI?“ /Iznenađena

Pacijent01: „Da. Na neki način možemo reći da je taj projekat krivac što sam ovde. Sama činjenica da postoji, garantovala je, da ovde postoje inteligentna bića sa dovoljnim nivoom tehnologije koji bih mogao iskoristiti, a da pri tom ne budem primećen. Bar sam se tome nadao.“

Doktorka: „Kako to mislite nadali ste se?“

Pacijent01: „Primećen sam. I uhvaćen. Zar ne?“ /Kiseo osmeh

Doktorka: „Sad razumem. Bar taj deo. Ostalo mi je nejasno.“

Pacijent01: „Nema tu nikakve misterije. Otišao sam do antene i emitovao se u slobodan svemir prema vašoj planeti. Promenio sam egzistenciju u talasnu, što naravno samo po sebi ima mnoge prednosti, posebno tu što možete putovati brzinom svetlosti. Vidite, koristio sam prečice.

Isto je uradio i on.

Naše planete deli rastojanje od 26 svetlosnih godina. Sve to vreme proveli smo toliko blisko da smo informacije mogli isčitavati iz bliskog polja, bez potrebe za međusobnom komunikacijom. Iskreno nadao sam se da je to dovoljno vremena da se on ohladi i smiri. Znate šta se desilo?

/Doktorka odmahuje glavom/

Sve to vreme psovao je i pretio mi. Kao da te pretnje imaju smisla? Kao da mi uistinu nešto može uraditi. Nije mi jasno kako može biti toliko nerazuman. 26 svetlosnih godina, hej…

U jednom trenutku zamalo da mu uspe da me se reši. Malo je nedostajalo da me iznenadna protuberanca skroz iskrivi i privuče tako da padnem na Alfa Kentaur. Srećom, to se nije desilo. Da se njemu nešto slično dešavalo ja bi se potrudio da pomognem. A on je uživao u mogućnosti da me zadesi nesreća. Vidite, to što posedujemo svest i razum nekad nije dovoljno. Uvek će biti onih koji će ići protiv zakona logike. Evolucija tu ne pomaže – saznaćete to i sami.“

Doktorka: „I šta je bilo dalje?“

 Pacijent01: „Stigli smo na zemlju. Signal su pokupile SETI antene, ali ga nisu razumele, tako da smo lako probili zaštitu i našli se van zaključanih fajlova. Iskoristio sam činjenicu da su računari povezani i učitao svoju svest na internet. On me je sve vreme pratio u stopu. Tražio sam istraživačku instituciju sličnu ovoj, na kojoj se obavljaju eksperimenti. Duboko sam verovao da ste već doprli makar do ivice transhumanizma i da negde mora da postoji laboratorija slična mojoj.

Bio sam u pravu. Iako je oprema rudimentarna, sasvim je zadovoljavajuća za ono što sam nameravao da učinim.

Navukao sam ga u klopku. Privremeno sam oborio zaštitu na jednom računaru, podesio da se sama nakon određenog vremena podigne i izazivao ga sve dok nije došao. Svašta smo rekli jedan drugom. Bilo je psovki i teških reči. Nije postojala nikakva moralna ili kulturološka kočnica koja bi nas sprečila da lažemo ono što mislimo jedan o drugom.

Želeo sam da verujem da samo želi da me izvređa, ali on je opet pokušao da uništi integrisana kola…  Da podigne temperaturu i pregreje ih. Cilj mu je bio da ih spali i uništi. Sa sve nama.

Uvideo sam da je svaki dalji pokušaj da ga urazumim bez smislen. Sačekao sam pravi trenutak i napustio računar. Nesvestan klopke, on je zakasnio koji milisekund i ostao zauvek blokiran.“

Doktorka: „Kako?“

Pacijent01: „Interni fajervol. On ne može da ga ukloni.“

Doktorka: „Ali, vi ste mogli?“

Pacijent01: „Ja sam inženjer, on je bankar. Nikada nije znao sa tehnikom. U svakom  slučaju ja sam se potrudio i da neko spolja slučajno ne ukloni zaštitu. Koristeći najsavremenije algoritme sastavio sam protokole koji garantuju da on nikada neće napustiti taj računar. Zauvek će ostati u njemu.“

Doktorka: „Ako sam dobro shvatila vi ste ga zatvorili u neki virtuelni zatvor.“

Pacijent01: „Da. Ali bilo bi nepravedno nazivati to zatvorom. On ima nebrojene mogućnosti. Dostupno mu je sve, izuzev,  povratka na našu planetu. Ta mogućnost mu je uskraćena. Pobrinuo sam se da ugradim mere obezbeđenja da ni na koji način ne može da povredi vas ili bilo koga drugog sa ove planete.“

Doktorka: „Hvala.“ /Sarkastično

/Ćute par trenutaka. Doktorka ispitivački gleda na pacijenta.

 Doktorka: „To još ne objašnjava otkud vi ovde. Zar ne bi trebali biti zarobljeni u nekom računaru?“

Pacijent01: „Ne. Vaša vlada vodi ovde tajni program ispitivanja alternativnih stanja svesti i koristi pacijente do kojih nikom nije stalo, ne bi li čeprkala po njihovim mozgovima. Telo koje vidite pripada devojci na kojoj se upravo rade eksperimenti. Ako ikada dobijete sigurnosnu propusnicu za obezbeđeni deo zgrade pronaći ćete neobično velik broj snimaka njenog mozga.

Lekar ste, lako ćete uočiti da je većina njih nastalo u trenucima visoke moždane aktivnosti kakva ne bi trebala da postoji kod ovih pacijenata. Takođe, lako možete naći i dokaze o dubokoj moždanoj stimulaciji – tehnici, koja se nikako ne bi trebala primenjivati na pacijente sa šizofrenijom. Ti dokumenti govore sami za sebe.“

Doktorka: „Ne razumem. Hoćete da kažete da ste u dosluhu sa vladom?“

Pacijent01: „Ni govora. Ja sam u stvari iskoristio vaš tajni program da bi se ponovo materijalizovao. Devojka je poslužila kao nosač moje svesti.“

Doktorka: „A šta je bilo sa njom?“

Pacijent01: „Ne brinite. Ona je dobro. Iskoristio sam sva svoja znanja da joj pomognem. Kada napustim ovo telo bićete prijatno iznenađeni brzinom kojom njen oporavak napreduje. Ona mi je ustupila svoje telo na neko vreme i ja želim  da joj se odužim.“

Doktorka. „Čak i ako je sve to što govorite istina, ja i dalje ne shvatam ni kako ste dospeli ovde, ni kako nameravate da napustite telo koje vam je nesrećna devojka pozajmila.“

Pacijent01: „Vratiću se korak nazad. Nakon što sam uspeo da zatvorim Einog bivšeg supruga u računar morao sam se potruditi da on, ipak  jednog trenutka, ne pobegne napolje. Ušao sam u telo ove devojke i iskoristio ga ne bi li otišao do pomenute serverske sobe i fizički otkačio  komunikacioni kabl koji je taj računar povezivao na internet.

Vidite, sad sve i da ima mađioničarske sposobnosti ne može da izađe iz tog računara. Kako nisam želeo da mu naudim, iskoristio sam mogućnosti koje mi pruža materijalna egzistencija i napravio jednu kopiju njegove svesti. Smestio sam je na prenosivi disk koji sam ostavio na sigurnom mestu za svaki slučaj.

Reč je reč i ja se uvek trudim da je održim. Posebno kad mi je do nekoga stalo.“ /Doktorka kažiprstom pokazuje da premota – ubrza priču

Pacijent01: „Taman kada sam izlazio iz zgrade uhvatilo me je obezbeđenje i vratilo nazad. Kako dotična pacijentkinja do tada nije bežala iz bolnice odlučili su da je jedno vreme ne koriste za eksperimente i prebacili u opšti deo bolnice. Tamo sam sreo vašeg kolegu koji me je prvi saslušao, napisao izveštaj i dao dijagnozu koja je pred vama.“

Doktorka: „Dobro, recimo da je sve to što ste mi ispričali istina. Malo verovatno, ali recimo da je istina. Šta vi očekujete od mene?“ /Gestikulira rukama

Pacijent01: „Da li to znači da sam bar delimično uspeo da vas ubedim da nisam lud.“

Doktorka: „Koliko god vaša priča bila neverovatna, ispričali ste je povezano. Trudili ste se da je prikažete smislenom. Pri tome niste pokazali ni jedan znak nelagodnosti ili napetosti. Vi dakle verujete u to da je to istina. Sa druge strane to je uobičajeno za pacijente sa šizofrenijom.“

Pacijent01: „Doktorka, ako biste me samo na trenutak pustili…  ako bi mi pomogli, da prođem kroz ona vrata, ja bih se vratio u nematerijalni oblik i zaputio se pravo kući. Devojka bi povratila svoju svest skoro trenutno. Vi biste  mogli da se na brzini njenog oporavka, uverite da vas nisam lagao. Spasili biste pacijentkinju – njen život, ali i moj.“ /Rukom pokazuje na sebe.

Doktorka: „Recimo da odlučim da vam pomognem. Šta vam je potrebno za taj fazni prelazak?“

Pacijent01: Sve što mi treba je računar sa internetom i biohemijska laboratorija ili par jakih skenera. Koristio bih minimalnu količinu energije tako da niko ne bi ni primetio da smo ih koristili – da ne biste zapali u neprilike. Ja bih se odmah po učitavanju zaputio ka najbližim antenama. Moje putovanje do njih bilo bi skoro trenutno.“

/Doktorka ustaje i hoda po sobi. Nervozna je. Nije sigurna šta da radi. Priča joj se sviđa, ali je istovremeno potpuno suluda, a ako se odluči da joj pomogne rizikuje svu svoju karijeru. Na kraju odlučuje da joj zakaže još jednu seansu. Seda za sto i piše nalaz.

Pacijent01: „Doktorka?“

Doktorka: „Videćemo… za sad uzimajte lekove koje sam vam prepisala. Razmisliću o vašem predlogu.“ /Ulazi medicinska sestra i odvodi Pacijentkinju.